Petak je. Najzad. Ja zapravo nešto baš i nisam u fazonu “thank God it’s Friday”, al’ kad su svi u tom fazonu, eto, da se i ja priključim. Ja lično sam mišljenja da – ako ti se npr. ne svidja posao – promeni ga odmah. Nemoj da čekaš petak, jer ćeš ionako u ponedeljak ponovo “morati” na posao. I tako do penzije. Čuj, što kaže Vanja – neki tako zapravo i presede na poslu do penzije, čekajući da prodje dan i dodje petak… Ja sve kontam, bolje naći posao gde se raduješ ponedeljku i novoj radnoj nedelji, nego se mučiti na poslu cele nedelje, da bi se obradovao petku ili tom patrljku od nedelje zvanom vikend.
Sedim u vagonu gradske železnice, hitam poslu. Oko mene umorni jutarnji maratonci, i oni trče tu istu trku. Svaki dan. Tamo. I nazad. Poneki zalutali turista tu i tamo. Njih odmah prepoznaš: uprtili rance, napunili torbe pa su valjda naumili da stignu nekud. Ljudi većinom zaronili u knjige, novine, mobilne telefone. Svi u istoj pozi – čitaju uspravno sedeći, pognute glave, pod 45°. Kao one lutke u izlozima prodavnica. Ceo vagon kao jedan veliki izlog. Šta li bi se prodavalo u jednoj prodavnici sa takvim izlogom? Boga pitaj. A vagon je star. I osvetljenje je staro. Lampe bacaju neku sivo-žutu neonsku svetlost. Napolju se još nije sasvim razdanilo. Klasika – suncu se ne žuri da dodje, a mesecu da ode…
Prošaram pogledom po vagonu s vremena na vreme. Čisto da vidim dal je neka interesantna nova faca ušla u vagon. I onda spazih sopstveni lik u prozoru. Da, to je ta ista poznata faca i dobri stari nasmejani lik ali… ostario si, Markane. Ostario a da nisi ni primetio. I tako, ako nekad stojite na peronu gradske železnice i vidite nekog putnika kako vam se iz vagona smeška – to sam možda ja. Samo, ne smeškam se ja vama, već sebi. Putujem na posao. Radujem se. Osam sati zaborava. Osam sati nit’ me juri prošlost, nit’ me vreba budućnost. Osam stručnih sati, pretopljenih u jedan dugačak trenutak…
